Blueberry u zemlji cuda...

Početak

— Autor blueberry @ 14:35

Proleće. Stiglo je lepo vreme. Počinju cvetati drveca, cvece, sve se razelenjava.

Ja počinjem da učim. Ne bilo šta. Počinjem da učim da jedem, da žvaćem. Počinjem da učim da pričam sa otovaranjem ustiju. Počinjem da učim da zevam slobodno. Počinjem da učim kako gledati sebe dosta kilograma lakšu. Počinjem da se privikavam da me ljudi ne prepoznaju.

Sve ono što je do pre mesec dana bilo potpuno uobičajeno, danas nije. Danas je novi početak. Danas sam bila rpvi put posle mesec dana u mogućnosti da jedem. Nisam znala kako da jedem. Nisam znala kako da sažvaćem hranu, kako da je progutam. 

Prva pomisao je bila strah. Strah od nepoznatog i suze, zbog razočarenja. Čudno je kada 17godina normalno živiš, jedeš, pričaš i onda kao da se prekine film a nastavi u tenutku kada ne znaš ništa od toga. 

Ne znam da pričam normalno, za svaku reč koju želim da kažem moram prvo narediti sama sebi da pri tome i usta otvorim. 

Ne znam ni da jedem normalno. Uzmem hranu, kašastu zasad, i ne mogu ni da je dotaknem zubima, odmah je progutam. Ne znam kako se žvaće. Ne znam kako da kontrolišem vlastitu vilicu. Imam osećaj da nije  moja. Imam osećaj da je tuđa i da ja sada treba da upravljam nečime što nije moje. 

Kao da sam uzela nečiji mobilni telefon, pa mi je potrebno malo vremena da vidim koji znak je gde za kucanje poruke a ne kao na svom što sve mogu obaviti bez ijednog pogleda i bez imalo razmišljanja. 

Čudno je. Nije lako. Ali naučiću. I posle izvesnog vremena, moći ću da otvorim usta pri pričanju bez razmišljanja, moći ću da sažvaćem hleb bez napora. Moći ću da poljubim dečka.

Jos samo par nedelja.


Powered by blog.rs