Blueberry u zemlji cuda...

Upravo sam se probudila. Jos cu samo tri puta leci u krevet i zaspati misleci na Njega i to kako cu ga videti u utorak. Kako cu ga zagrliti u utorak. Cetvrti put cu uvece leci sa osmehom na licu, misleci na to kako sam srecna sto je tu. Pored mene. I tako cu lezati u krevet nedelju dana. A onda?
Onda cu ja otici na jednu stranu a On na drugu stranu. Onda cu lezati u krevet par nedelja misleci na to kako cu ga videti u aprilu. Kako cu ga zagrliti u aprilu. Heeeej, u aprilu. Zasto je april tako prokleto daleko? Izdrzacu. Jako sam. I can do it. I just have to believe that I can do it, right?
Ne smem da mislim. Cekam utorak, ne mislim sta ce biti nakon utorka. Niti nakon srede, posle nedelju dana kada se budemo razisli. Strah me je srede. Ne samo zato sto cemo se u sredu razici. Postoje drugi razlozi. Operisace me. Mesec dana necu moci da jedem. I pricam. strah me je da cu jako smrsati, a to ne zelim. Strah me je da cu prestati biti seksi. Sama sebi. Strah me je da cu poceti da se bojim sexa. Strah me je da se vise necu osecati pozeljno. Strah me je da cu postati jedna od onih cica koje izgledaju anoreksicno.

Srecom, imam njega. Coveka koji je zasluzan za osmeh. Za osmeh koji je svake sekunde na mom licu. Cak i kad mislim kako ce biti tesko, osmeh je tu. Izdrzacu. Jescu posle. Nadoknadicu to. Plus, nakon tih mesec dana ce doci On. Opet. I opet cemo se radovati svakom zajednickom koraku. Svakoj minuti provedenoj zajedno. Opet cemo se gledati i govoriti kako se obozavamo.