Blueberry u zemlji cuda...

Umorila sam se.

Umorila sam se od stalnog trcanja, od stalnih obaveza, od stalnog provoda, od toga da budem svugde najbolja.

Prinudjena sam da se umorim.

Ceo zivot mi se sastojao od ucenja, rada, takmicenja, debate, posla u kuci, brige o sestri.

Uradi ovo, uradi ono, odrzi savrsen red u kuci, nateraj sestru da uci, budi bolja od konkurencije, napravi savrseni case za dbtu, nahrani se, citaj nesto, proveri mail, odgovori na mail, skuvaj si jel, organizuj milion turnira skoro sasvim sama. Napisi projekat, volontiraj. Popij kafu da ne zaspes.

I uprokos tome uspevala sam da uzivam. Volela sam sve to. I pored toga sam imala vremena za provod, prijatelje, kafu posle skole. Izlaske. Decake. POvremene poroke. Putovanja. Odmore.

Ali, i to je bilo planirano. Nije bilo spontanosti. Bilo je zapisano nedelju dana ranije u rokovniku sa sve terminom. U nedelju uvece samn pravila tacan plan za nedelju. Sa sve satnicom.

Ipak sam uzivala. Sta sad, tako je kako je, dok god sve stizem i uzivam u tome je super.

Bila sam jedna od najveselijih osoba koju su ljudi poznajali, prepoznatljiva po vedrosti, sarenoj odeci, mindjusama. Po tome kako sam se radovala najmanjim stvarima, obozavala shopping, baletanke, po povremenim histericnim ispadima koji su svima bili simpaticni, povremenoj razmazenosti, pripravnosti. 

A onda sam saznala da cu u sledecih nekoliko meseci biti skoro sasvim nesposobna za rad. Zdravstveni problemi. 

Na neki nacin me je to slomilo. Pokusala sam da napravim plan, sta kad treba da uradim da bih sve stigla do operacije, da 6 nedelja nesposobnosti ne napravi veliku stetu.Medjutim, naisla sam na problem. Ogroman problem. Nema vremena za sve. Nikako nema vremena za sve. Nesto cu morati da ostavim, zanemarim. 

Neki mi kazu da ostavim odredjene obaveze u vezi dbt-e. Medjutim, niko ne shvata koliko meni to znaci, koliko to volim. Isto koliko volim druzenje, ispijanje kafe, izlaske.

Ostali mi kazu da se manim volontiranja. I to volim.

Tesko mi je da ostavim nesto. Sta god da odaberem, bice deo mog dana, deo mog zivota. Deo bez kojeg cu do daljnjeg ostati.

Pokusavam da se utesim time sto ce to biti privremeno. Mozda pola godine. Cini mi se da mi je onda lakse. I odlucim bez cega da ostanem. A nesvesno sam sve nerovoznija, sve umornija, sve vise posana, bezvoljna.  Nema vise one vedre devojke. Nema vise smejanja. Cak i mindjuse uspevam zaboraviti staviti. Ljudi me ne prepoznaju. Sestra me ne prepoznaje.

Mozda ce mi nakon sto sam ovo napisala biti lakse. Mozda. Ako ne... Nadam se da ce biti sve isto kao ranije nakon pola godine. Nadam se.

Da li znas da mi nije svejedno?

Da, znam, ja uvek tvrdim da mi je super, cool, extra. Ali nije. Jeste dok smo zajedno. Dok se smejemo, zezamo, jebemo, jedemo. A onda... Onda odem kuci i nema te. Tu je moj decko, tu je moje sve, ali Ti nisi tu. I kazem sebi, fuck, you did it again, ali neces vise. I promise.

Ahaaa. Ako sam u necemu dobra, onda je to u krsenju obecanja danih sebi. Ova ostala ispunjavam.

I onda opet dodjem kod tebe, i opet ista prica. A na stanici opet, opet, opet isto. Prazno. Ne zelim kuci, ne zelim decku, ne zelim nigde. Hocu da budem sa tobom. 

Ali, to je nemoguce. Ja nisam u stanju da nekoga volim neprestano. Jbna sam preljubnica. Evo, vidis, sad varam Njega, zar se ne bojis da cu prevariti i tebe? Vec sam to ucinila. Ne mogu da ti garantujem da necu opet. 

Znas me. Par godina traje ovo nase. Sta je ustvari "to nase"? Ja ne znam. Stvarno ne znam. Potrebno mi je da znam. I nemoj opet da mi kazes da je tebi svejedno, da ti zelis da budes sa mnom u bilo kom obliku. NIJE TI SVEJEDNO! Da li ti to shvatas? Nesto ti je draze, reci  mi samo sta! Nije bitno sta, da li ja, da li sex sa mnom, da li zezanje sa mnom. Ja sam ti rekla da mi nije svejedno. Ne znam kako mi je, ali nije mi svejedno. Sada mi je potrebno da mi ti kazes kako ti je. Ti znas na cemu si. Ti nisi kao ja.

Pokusavam da odem, i ti me pustas, pa onda opet hoces da se vratim. A ja se vracam. Ne mogu vise tako, jesam rekla sebi bezbroj puta da se NECU vracati, ali iznova i iznova to cinim. 

Samo mi reci na cemu si. Onda cu dati sve od sebe da odlucim na cemu cu ja biti. 

Novogodisnje odluke. Oduvek sam se pitala da li da ih pisem, ili ne. Ne ispunim ih gotovo nikad, makar ne sve. Nekih 40posto se ostvare, ostalih 60padne u zaborav. Nadjem ih posle nekoliko godina u nekoj kutiji, i pocnem da se smejem.

Ove godine sam odlucila da napravim osvrt na proslu, bez nekih obavezujucih odluka. Pa kud pukne, nek pukne.

Bila sam vredna i pametna, trudila se, uspevala u tome sto sam nemaravala i sa te strane je 2008.bila savrsena godina.

Upoznala sam neke divne ljude, koji su mi sada super prijatelji, ni to ne bih menjala u 2009. 

Bezbroj puta odlazila na zurke, koncerte, provodila se ne misleci sta je sutradan i bilo mi je super. I nijednom nisam pozalila zbog necega sto sam uradila.

Nisam se puno drogirala, nisam puno pila, ostavila sam pusenje. Pocela sam da jedem meso. Nastavila sam da pijem lekove koje moram piti. 

Nikoga nisam svesno povredila, a ni nesvesno a da za to znam. 

Sexa je bilo u sasvim zadovoljavajucoj meri i obliku. Ni to ne bih menjala.

XY puta sam se mirila i svadjala sa Markom i vracala Marku. Da li je to bilo dobro ili lose, ne znam. Sada smo u fazi da smo zajedno ponekad, ne stalno, zbog geografskih razloga. I poceo je da mi nedostaje, tako da mislim da sam in love. I opet ne znam da li je to dobro ili lose. Prepustam se trenutku.

Volela sam i bila voljena, jednom sam bila povredjena, ali je to sada zaboravljeno i cak smesno.

Obnovila sam neke stare kontakte, drugarstva koja su se pretvorila u nesto vise, sa puno smeha i zabave. 

Menjala izgled par puta, porasla neki sitni santimetric, zavolela kich i leopard dezen, ostala verna sljokicama, nastavila sa kupovanjem mindjusa, bespotrebnih stvari, 2broja manjih cipela, jos xy pari stikla koje sam obula jednom u zivotu. Tesko prebolela unistavnje moje beloved stikle od 12cm.

Nervirala ljude sa stiklama, zato sto sam uvek mnooogo visa od svih kad ih obujem(posto sam i inace visa). Nervirala ljude sa sljokicama. Leopard dezenom u roze boji. I helankama od sljokica.

Zaljubljivala se. U sebe, u Marka, u ostale. 

Nisam bila verna. Nikome osim sebi. 

I eto. Zavrsila se jedna godina. 

Divna, predivna, koju ni za sta na svetu ne bih menjala. Bila je vredna svega. Bila je savrsena. 

Mozda i zato nema neke potreb za nekim specialnim odlukama. I promenama. 

Prozivela sam je punim plucima. Nadam se da cu i sledecu tako.