Blueberry u zemlji cuda...

Games

— Autor blueberry @ 23:53

Igramo se. Svi. Neki skrivanja, neki povređivanja, neki iskrenosti, neki osećanja, neki sexa, neki ljubavi, neki svega toga. A u jednom trenutku nam dođe da prestanemo sa igrom. Ko zna zašto. Ja sam to prihvatila. Nemam neku nameru da se tome protivim, nikada nisam pokušavala produžiti igru neprirodno. Sa druge strane, nisam se ni trudila poštovati pravila igre, pa se ona valjda zato tako brzo završavala. 

Dosta sam se igrala. Ko zna čega sve. I većinom su, ne namerno, oni koji su učestvovali u igri sa mnom završavali igru povređeni. Ne smatram se lošom osobom zbog toga. Egoističnom da. Oduvek su mi vlastita sreća i zadovoljstvo bili najvažniji u igrama. Možda ne znam da se igram.

Uvek su kod mene te igre imale neku svoju priču. Priču sa dosta umrljanih redova. 

Prvo se kao upoznajemo. Nekad kroz priču, nekad kroz pokrete.

Onda je neki početak same igre. 

Dalje sledi neka kulminacija igre a posle toga kraj. Srećan, nesrećan, whatever, kraj kao kraj. Kraj jednog dela igre, kraj cele igre, nebitno.Zavisi iz kakvog ugla se posmatra.

Nekako mi je to upoznavanje kroz pokrete najbliže. Nema premišljanja, varanja, izmišljanja. Zna se čemu vode pokreti i niko ne pokušava sakriti svoje namere. Onako, bas kao u dečijoj igri, bez skrivenih namera. I kada dođe do kulminacije, dolazi do završetka igre. Igra se završi, niko nije povredjen, zato što se znalo čemu igra vodi i svako ide na svoju stranu. 

One sa pričama mi se ne sviđaju. Previše prećutkivanja, skrivanja, laži. Skrivaju se namere, osećaji ako postoje,  ne zna se uvek na čemu si. Naravno, mogu one biti iskrene, ali su retke. I kraj bude bolniji. 

Neke igre se ipak ne zavšse. Traju zauvek i igrači su srećni u njima. One u kojima igrači nisu srećni a igre ipak traju ne zovem večnim. One su samo nedorečene.  

Ako mogu da biram, izabrala bih one igre sa krajem. Nakon svakog kraja će biti neki početak, neka nova igra, možda zanimljivija, lepša i uzbudljivija od one prethodne.

Možda ne znam da se igram, ali volim se igrati. 


Praznjenje

— Autor blueberry @ 22:48

I'm fucking  confused.

To je najveci problem trenutno. 

Najbolja drugarica mi nije tu. Vec pola godine. Navikla sam vec, i znam da ce za 2meseca ona biti tu, ali sada mi je potrebna. A nemam kako da odem do nje. U jebenoj Svajcarskoj je. Da je ona pored mene, verovatno ovo ne bi niko citao, niti bi ovo bilo napisano. 

Preko telefona ne mogu da joj ispricam sve.

Jeeebeno me sve muci i ne mogu da spavam.

I ne znam odakle da pocnem. 

Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa

Izderavanje ne pomaze vise. Ne znam ni da li ce ovo pomoci. I guess a little.

Ubija me letnji raspust. Mrzim letnji raspust. Why the fuck traje 2,5meseci. Da je sad kraj, i da od 1.augusta idem u skolu bi sve bilo cool. 

Dosad sam ovih mesec i po dana lepo iskoristila. I dovoljno mi je to. Odmorila sam se od skole, bila kod kuce, bila na Exitu, bila na debatnom kampu. Super, cool i jos ponesto. 

Icicu na more. 9.augusta. Ustvari, prvo cu ici na U2 u Zagrebu, pa produziti na more. Ne znam tacno gde na more, verovatno u Italiju, neko mesto blizu Rima. Ne ide mi se. Ne ide mi se nigde sa porodicom. Ili mi se ide sa njima, ali bih posle da idem negde sama.

Ono sto me jos muci je sto sam pre nekoliko nedelja raskinula sa deckom. Racionalno doneta odluka, sve je cool, bla bla. 

Ali opet, nije cool. Fali mi fizicki kontakt nevidjeno. I fali mi sada drugarica da pricam sa njom o tome. Jako mi fali. 

 


Iznervirana

— Autor blueberry @ 14:33
Iznervirali su me. Jebeno mnogo se ocekuje od mene a ja nista ne zelim da uradim ni postignem. Dosla sam tamo da se zezam, ne da pobedim. Jebeno su nenormalni i glupi. I ne znaju sta i kako da rade i zele da urade tehnicki neizvodive planove. Jebi ga. Ne zanima me. Dovidjenja

Volim

— Autor blueberry @ 15:14

Nekih godinu dana je proslo otkako sam otvorila ovaj blog. Nisam vredna blogerka, nimalo. Nemam uvek potrebu za pisanjem, niti imam uvek vremena za pisanje.

Ali ipak, nikad mi nije doslo izbrisati blog. Svidja mi se sto je tu. Onakav kakav je, sa par postova, cisto da ponekad sagledam ono sto sam radila u proteklo vreme. 

Pre godinu dana. huh, cini mi se kao da je od tih dogadjaja proslo najmanje 2-3godine, a ne samo jedna godina. 

Dosta toga se promenilo. Tada sam bila kratkotrajno zaljubljena, bez ikakve perspektive. Sada sam zaljubljena, 4meseca i svakim danom sve vise i vise. U jednu osobu, da ne dodje do zabune.

Tada sam jos uvek imala nerasciscene racune sa M. i jos uvek sam zivela izmedju. Sada ne. Nisam M. skroz zaboravila, nisam pokusala da ga izbrisem, jer sam svesna da to ne ide. Ono sto je sada novo sto sam srela M u gradu i rekla mu ne. Ne danas, ne sutra, ne, ne i ne. Njemu je bilo cudno, nije navikao na "ne" od mene, ali prihvatio ga je.

U stalnoj sam vezi. Imam bezgranicno poverenje u njega i ne plasim se da cu biti povredjena. I lepo mi je.

Pre godinu dana sam imala bezbrizno prolece. Ove godine i nije bilo takvo, morala sam da ucim neke primarne stvari kao sto je zvakanje, pricanje i sl, ali savladala sma sve to.

Skolica se zavrsava za nedelju dana, jedino je na tom planu sve isto. 

Ljubav prema zivotinjama je ostala ista. Pre nekoliko nedelja sam se vracala iz skole biciklom sa deckom, koji je ugledao malog psica pored puta(put ide kroz njive). Uzela sam ga. Dala mu ime Emanuel. Hranim ga, kupam, brinem o njemu i dajem mu mnogo ljubavi. Gledam kako odrasta, kako se bori sa muvom po dvoristu po ceo dan, laje, rezi a sve to na neodoljiv nacin.

Cekam. Mnogo cekam. Ponedeljak, pa nedelju, pa ovo pa ono. 

Dve meni vrlo drage osobe su sada daleko. Jedna ce biti pored mene vec u ponedeljak, a druga, posle porodice najbitnija osoba, drugarica sa kojom se druzim od detinjstva, ce biti tu u nedelju. jedva cekam. Cetiri meseca je nisam videla. Cetiri meseca nismo zajedno gledale neku tplist na VH1, zajedno se prezderavale, birale odecu. Sve to sto je zajedno s njom zanimljivo i zabavno, samoj mi je dosadno. 

Doci ce, i imacemo 5dana prezderavanja, smejanja, slusanja muzike, gledanja odece, oblacenja, kombinovanja. Jedva cekam.

Jos malo ce leto zvanicno poceti. Jej. 

Volim ovaj blog. 


Početak

— Autor blueberry @ 14:35

Proleće. Stiglo je lepo vreme. Počinju cvetati drveca, cvece, sve se razelenjava.

Ja počinjem da učim. Ne bilo šta. Počinjem da učim da jedem, da žvaćem. Počinjem da učim da pričam sa otovaranjem ustiju. Počinjem da učim da zevam slobodno. Počinjem da učim kako gledati sebe dosta kilograma lakšu. Počinjem da se privikavam da me ljudi ne prepoznaju.

Sve ono što je do pre mesec dana bilo potpuno uobičajeno, danas nije. Danas je novi početak. Danas sam bila rpvi put posle mesec dana u mogućnosti da jedem. Nisam znala kako da jedem. Nisam znala kako da sažvaćem hranu, kako da je progutam. 

Prva pomisao je bila strah. Strah od nepoznatog i suze, zbog razočarenja. Čudno je kada 17godina normalno živiš, jedeš, pričaš i onda kao da se prekine film a nastavi u tenutku kada ne znaš ništa od toga. 

Ne znam da pričam normalno, za svaku reč koju želim da kažem moram prvo narediti sama sebi da pri tome i usta otvorim. 

Ne znam ni da jedem normalno. Uzmem hranu, kašastu zasad, i ne mogu ni da je dotaknem zubima, odmah je progutam. Ne znam kako se žvaće. Ne znam kako da kontrolišem vlastitu vilicu. Imam osećaj da nije  moja. Imam osećaj da je tuđa i da ja sada treba da upravljam nečime što nije moje. 

Kao da sam uzela nečiji mobilni telefon, pa mi je potrebno malo vremena da vidim koji znak je gde za kucanje poruke a ne kao na svom što sve mogu obaviti bez ijednog pogleda i bez imalo razmišljanja. 

Čudno je. Nije lako. Ali naučiću. I posle izvesnog vremena, moći ću da otvorim usta pri pričanju bez razmišljanja, moći ću da sažvaćem hleb bez napora. Moći ću da poljubim dečka.

Jos samo par nedelja.


Faith

— Autor blueberry @ 22:05

Znate onu fazu kad pocnete licite jedno na drugo? Kad mislite na tu osobu i samo na tu osobu? Kada vam osmeh te osobe izmami osmeh na lice, bez obzira u kakvom ste raspolozenju bili?

E, u toj SMO fazi. Eto. mi SMO. Nema vise Marko i ja. Sada nema Marka.

Sa ovom osobom postojimo MI. Ne On i ja. MI. 

I svidja mi se sto MI postojimo...

Divno nam je zajedno. Cak i kada nismo zajedno, cak i kada je On 600km dalje od mene, obozavamo se. I imamo vere da mozemo uspeti. Shvatila sam da je potrebna vera da mozemo uspeti. I verujem, skroz verujem da MI to mozemo. You see, sa Markom nikad nisam verovala da cu uspeti, i pravdala se na udaljenost, manju od 100km, plus u istoj drzavi. 

Sa Njim sam razdvojena 600 km, i izmedju nas su dve drzave. Ali verujem da mozemo uspeti. Verujem. 

 


Cekanje.

— Autor blueberry @ 12:41

Upravo sam se probudila. Jos cu samo tri puta leci u krevet i zaspati misleci na Njega i to kako cu ga videti u utorak. Kako cu ga zagrliti u utorak. Cetvrti put cu uvece leci sa osmehom na licu, misleci na to kako sam srecna sto je tu. Pored mene. I tako cu lezati u krevet nedelju dana. A onda?
Onda cu ja otici na jednu stranu a On na drugu stranu. Onda cu lezati u krevet par nedelja misleci na to kako cu ga videti u aprilu. Kako cu ga zagrliti u aprilu. Heeeej, u aprilu. Zasto je april tako prokleto daleko? Izdrzacu. Jako sam. I can do it. I just have to believe that I can do it, right?
Ne smem da mislim. Cekam utorak, ne mislim sta ce biti nakon utorka. Niti nakon srede, posle nedelju dana kada se budemo razisli. Strah me je srede. Ne samo zato sto cemo se u sredu razici. Postoje drugi razlozi. Operisace me. Mesec dana necu moci da jedem. I pricam. strah me je da cu jako smrsati, a to ne zelim. Strah me je da cu prestati biti seksi. Sama sebi. Strah me je da cu poceti da se bojim sexa. Strah me je da se vise necu osecati pozeljno. Strah me je da cu postati jedna od onih cica koje izgledaju anoreksicno.

Srecom, imam njega. Coveka koji je zasluzan za osmeh. Za osmeh koji je svake sekunde na mom licu. Cak i kad mislim kako ce biti tesko, osmeh je tu. Izdrzacu. Jescu posle. Nadoknadicu to. Plus, nakon tih mesec dana ce doci On. Opet. I opet cemo se radovati svakom zajednickom koraku. Svakoj minuti provedenoj zajedno. Opet cemo se gledati i govoriti kako se obozavamo.


Being in love

— Autor blueberry @ 21:16

Love is missing someone whenever you're apart, but somehow feeling warm inside because you're close in heart.

 

Nekako mi se ova recenia savrseno uklapa u zadnje nedelje zivota. Da, zaljubih se. U divnog decka. I on se zaljbio u mene. Savrsenstvo. Mada je cinjenica da je on 600kilometara daleko od mene prilicno... Teska.

Nedostaje mi. Taj osecaj koji sa Markom nisam imala. Sa Markom mi je bilo divno u trenucima kada smo bili zajedno, kada nismo bili, nikom nista. 

Sada je drugacije. Svaki minut bih provela s njime, svaki sekund. Zelim da bude pored mene, da me zagrli. Da ga zagrlim. 

Dopada mi se taj osecaj. Stvarno mise dopada.

 


Promena.

— Autor blueberry @ 21:26

Umorila sam se.

Umorila sam se od stalnog trcanja, od stalnih obaveza, od stalnog provoda, od toga da budem svugde najbolja.

Prinudjena sam da se umorim.

Ceo zivot mi se sastojao od ucenja, rada, takmicenja, debate, posla u kuci, brige o sestri.

Uradi ovo, uradi ono, odrzi savrsen red u kuci, nateraj sestru da uci, budi bolja od konkurencije, napravi savrseni case za dbtu, nahrani se, citaj nesto, proveri mail, odgovori na mail, skuvaj si jel, organizuj milion turnira skoro sasvim sama. Napisi projekat, volontiraj. Popij kafu da ne zaspes.

I uprokos tome uspevala sam da uzivam. Volela sam sve to. I pored toga sam imala vremena za provod, prijatelje, kafu posle skole. Izlaske. Decake. POvremene poroke. Putovanja. Odmore.

Ali, i to je bilo planirano. Nije bilo spontanosti. Bilo je zapisano nedelju dana ranije u rokovniku sa sve terminom. U nedelju uvece samn pravila tacan plan za nedelju. Sa sve satnicom.

Ipak sam uzivala. Sta sad, tako je kako je, dok god sve stizem i uzivam u tome je super.

Bila sam jedna od najveselijih osoba koju su ljudi poznajali, prepoznatljiva po vedrosti, sarenoj odeci, mindjusama. Po tome kako sam se radovala najmanjim stvarima, obozavala shopping, baletanke, po povremenim histericnim ispadima koji su svima bili simpaticni, povremenoj razmazenosti, pripravnosti. 

A onda sam saznala da cu u sledecih nekoliko meseci biti skoro sasvim nesposobna za rad. Zdravstveni problemi. 

Na neki nacin me je to slomilo. Pokusala sam da napravim plan, sta kad treba da uradim da bih sve stigla do operacije, da 6 nedelja nesposobnosti ne napravi veliku stetu.Medjutim, naisla sam na problem. Ogroman problem. Nema vremena za sve. Nikako nema vremena za sve. Nesto cu morati da ostavim, zanemarim. 

Neki mi kazu da ostavim odredjene obaveze u vezi dbt-e. Medjutim, niko ne shvata koliko meni to znaci, koliko to volim. Isto koliko volim druzenje, ispijanje kafe, izlaske.

Ostali mi kazu da se manim volontiranja. I to volim.

Tesko mi je da ostavim nesto. Sta god da odaberem, bice deo mog dana, deo mog zivota. Deo bez kojeg cu do daljnjeg ostati.

Pokusavam da se utesim time sto ce to biti privremeno. Mozda pola godine. Cini mi se da mi je onda lakse. I odlucim bez cega da ostanem. A nesvesno sam sve nerovoznija, sve umornija, sve vise posana, bezvoljna.  Nema vise one vedre devojke. Nema vise smejanja. Cak i mindjuse uspevam zaboraviti staviti. Ljudi me ne prepoznaju. Sestra me ne prepoznaje.

Mozda ce mi nakon sto sam ovo napisala biti lakse. Mozda. Ako ne... Nadam se da ce biti sve isto kao ranije nakon pola godine. Nadam se.


Nekome o meni.

— Autor blueberry @ 11:46

Da li znas da mi nije svejedno?

Da, znam, ja uvek tvrdim da mi je super, cool, extra. Ali nije. Jeste dok smo zajedno. Dok se smejemo, zezamo, jebemo, jedemo. A onda... Onda odem kuci i nema te. Tu je moj decko, tu je moje sve, ali Ti nisi tu. I kazem sebi, fuck, you did it again, ali neces vise. I promise.

Ahaaa. Ako sam u necemu dobra, onda je to u krsenju obecanja danih sebi. Ova ostala ispunjavam.

I onda opet dodjem kod tebe, i opet ista prica. A na stanici opet, opet, opet isto. Prazno. Ne zelim kuci, ne zelim decku, ne zelim nigde. Hocu da budem sa tobom. 

Ali, to je nemoguce. Ja nisam u stanju da nekoga volim neprestano. Jbna sam preljubnica. Evo, vidis, sad varam Njega, zar se ne bojis da cu prevariti i tebe? Vec sam to ucinila. Ne mogu da ti garantujem da necu opet. 

Znas me. Par godina traje ovo nase. Sta je ustvari "to nase"? Ja ne znam. Stvarno ne znam. Potrebno mi je da znam. I nemoj opet da mi kazes da je tebi svejedno, da ti zelis da budes sa mnom u bilo kom obliku. NIJE TI SVEJEDNO! Da li ti to shvatas? Nesto ti je draze, reci  mi samo sta! Nije bitno sta, da li ja, da li sex sa mnom, da li zezanje sa mnom. Ja sam ti rekla da mi nije svejedno. Ne znam kako mi je, ali nije mi svejedno. Sada mi je potrebno da mi ti kazes kako ti je. Ti znas na cemu si. Ti nisi kao ja.

Pokusavam da odem, i ti me pustas, pa onda opet hoces da se vratim. A ja se vracam. Ne mogu vise tako, jesam rekla sebi bezbroj puta da se NECU vracati, ali iznova i iznova to cinim. 

Samo mi reci na cemu si. Onda cu dati sve od sebe da odlucim na cemu cu ja biti. 


Proslo je.

— Autor blueberry @ 00:15

Novogodisnje odluke. Oduvek sam se pitala da li da ih pisem, ili ne. Ne ispunim ih gotovo nikad, makar ne sve. Nekih 40posto se ostvare, ostalih 60padne u zaborav. Nadjem ih posle nekoliko godina u nekoj kutiji, i pocnem da se smejem.

Ove godine sam odlucila da napravim osvrt na proslu, bez nekih obavezujucih odluka. Pa kud pukne, nek pukne.

Bila sam vredna i pametna, trudila se, uspevala u tome sto sam nemaravala i sa te strane je 2008.bila savrsena godina.

Upoznala sam neke divne ljude, koji su mi sada super prijatelji, ni to ne bih menjala u 2009. 

Bezbroj puta odlazila na zurke, koncerte, provodila se ne misleci sta je sutradan i bilo mi je super. I nijednom nisam pozalila zbog necega sto sam uradila.

Nisam se puno drogirala, nisam puno pila, ostavila sam pusenje. Pocela sam da jedem meso. Nastavila sam da pijem lekove koje moram piti. 

Nikoga nisam svesno povredila, a ni nesvesno a da za to znam. 

Sexa je bilo u sasvim zadovoljavajucoj meri i obliku. Ni to ne bih menjala.

XY puta sam se mirila i svadjala sa Markom i vracala Marku. Da li je to bilo dobro ili lose, ne znam. Sada smo u fazi da smo zajedno ponekad, ne stalno, zbog geografskih razloga. I poceo je da mi nedostaje, tako da mislim da sam in love. I opet ne znam da li je to dobro ili lose. Prepustam se trenutku.

Volela sam i bila voljena, jednom sam bila povredjena, ali je to sada zaboravljeno i cak smesno.

Obnovila sam neke stare kontakte, drugarstva koja su se pretvorila u nesto vise, sa puno smeha i zabave. 

Menjala izgled par puta, porasla neki sitni santimetric, zavolela kich i leopard dezen, ostala verna sljokicama, nastavila sa kupovanjem mindjusa, bespotrebnih stvari, 2broja manjih cipela, jos xy pari stikla koje sam obula jednom u zivotu. Tesko prebolela unistavnje moje beloved stikle od 12cm.

Nervirala ljude sa stiklama, zato sto sam uvek mnooogo visa od svih kad ih obujem(posto sam i inace visa). Nervirala ljude sa sljokicama. Leopard dezenom u roze boji. I helankama od sljokica.

Zaljubljivala se. U sebe, u Marka, u ostale. 

Nisam bila verna. Nikome osim sebi. 

I eto. Zavrsila se jedna godina. 

Divna, predivna, koju ni za sta na svetu ne bih menjala. Bila je vredna svega. Bila je savrsena. 

Mozda i zato nema neke potreb za nekim specialnim odlukama. I promenama. 

Prozivela sam je punim plucima. Nadam se da cu i sledecu tako. 


Prehlada

— Autor blueberry @ 21:02

Juce je sve bilo super. 

Jutros glavobolja, neispavanost, bol u grlu, nemam snage da ustanem iz kreveta. A dan prepun obaveza i MORAM da ustanem. Caj, vitamini, analgetici. I nije da pijem vitamine samo kad se razbolim. 

Sa izgledom zombija izadjem na ulicu, sretnem drugaricu i progovorim. Glas decacica kojem u pubertetu mutira glas. Ooooo je, taaako sexy. A sto boliiii. Da ne moram da vodim bitne razgovore ne bi bio problem. Ali ovako :-/

Pokusavam da ubrzam hodanje, ali ne ide. I hladno mi je. A u jakni sam koja je toliko ogromna i bela da je ni Jetiji ne bi nosili. Smrzavam se. Rukavice, sal, kapa, pola sata mi traje skidanje odece za spoljasne eskimske uslove.

Shvatam da imam temperaturu. Jos mi je samo to trebalo. Cekam trenutak odlaska kuci, da legnem u krevet, popijem caj i odmorim se. Minut traje vecnost. Sve mi je hladnije. Odlucujem da moju Jeti jaknu obucem i unutra. Bas me briga sto cu se smrznuti kad izadjem napolje. Svaki slobodan trenutak iskoristavam da se zalepim za radijator, toliko da bi slucajni prolaznici mogli zakljuciti da imam cudne seksualne sklonosti ka radijatorima. 

2, 3, kod kuce sam. Retard, kreten, debil, zaboravila sam namestiti da se ukljuci grejanje u kuci. Temperatura pogodna za razmnozavanje eskima. Uzimam svu cebad i jorgane, oblacim se u majicu, majicu 2, majicu 3 i dzemper, koji jedva zakopcavam a toliko je velik da bi se u normalnim okolnostima osim mene smestile i dve-tri podeblje osobe, navlacim hulahopke,  helanke i trenerke. Jedva sidjem stepenicama u dnevnu sobu, jer ne mogu da se krecem od toliko odece. Ususkam se i cekam da mi postane prijatno toplo. 

Nekim cudom je faza prijatne temperature izostala. Postalo je pretoplo. Pa opet prehladno.

Zakljucili ste. Muci me prehlada. 

Hocu leto i toplo vreme.


Party.

— Autor blueberry @ 20:44

Jutro. Glavobolja. Kosa. Ali, bilo je dobro. Stranac. Ne vidim mu lice. Da li ga poznajem? Krevet. Mracna soba. Gladna sam. Hladno mi je. Polako se budim. Kamioni prolaze. Odlazim u kupatilo. Budna sam. Premotavam film. What happened?

.....

Flashback.

Zurka. Trance. Droga. I wear my sunglasses at night. Ooo oda, dobro poznat osecaj. Igranje. Kolena. Tip. Kako se zove? Jebeno me ne zanima. Sexy je. Igranje. Pocinje jutro. Izlazi sunce. Izlazim napolje. Bas me briga sto je temperatura u minusu. Meni je toplo. Taxi. Stan. Sex. Mrak. Spavanje.

...............

Jutro. Glavobolja. Kosa. Ali, bilo je dobro. Stranac. Ne vidim mu lice. Da li ga poznajem? Krevet. Mracna soba. Gladna sam. Hladno mi je. Polako se budim. Kamioni prolaze. Odlazim u kupatilo. Budna sam. Premotavam film. What happened?

One night stand

— Autor blueberry @ 22:48

Sex. U varijanti u kojoj te nije briga za osecanja, obecanja, postovanje, poverenje. Sex u varijanti u kojoj je bitan samo sex i momentalna strast. Sex u kome ne postoji tabu. Sex sa osobom koju vise nikada necete videti. Ili pozvati. Sex koji je bio samo sex i koji je bio f-e-n-o-m-e-n-a-l-a-n :)

Par puta sam imala one night stand iskustvo. 

Jedan sjajan one night stand sam imala na Exitu, pred samo jutro. Sunce je izlazilo i set je imao velicanstveni Laurent Garnier. Savrsen trenutak sam po sebi. A onda se pored mene pojavio tip. Visok, crne kose i slatkog lica. Neobavezno smo poceli sa igranjem, koje je svakim pokretom postajalo more and more sexy.  Nakon pola sata toga smo resili otici negde. Moj stan,kamp, plazu, nebitno. Kako je najblizi bio kamp otisli smo tamo. Za to vreme sam saznala da je iz Dublina, da se zove Paul i da ima 20 godina. Nista vise. Nista vise me nije ni zanimalo. Stigli smo u kamp, i odmah poceli sa sexom. Bez predrasuda smo poceli ispitivati nasa tela. Reci nismo progovorili a bilo nam je toliko sjajno. Nakon par sati nenormalnog sexa smo zaspali. Ja sam se prva probudila. Obukla sam se, cimnula Paula za rame, poljubila ga i otisla. Izasao je za mnom i pitao nesto, ali ja sam vec bila daleko. Nisam se osvrnula.I jos uvek se nisam pokajala sto se nisam osvrnula.


Razno

— Autor blueberry @ 21:45

Eto. Otarasih se Marka. Naskroz. Odlucila sam.

Zabavljala sam se. Na razne nacine. Uzivala. Upoznala divne ljude. 

Sa jednim covekom je izgledalo kao da ce biti nesto. Nesto vise od drugarstav. Sve se super razvijalo. Onda je neko odlucio da se umesa. Bez razloga. Ustvai, imao je razlog. Hejt prema meni. Samo se malo zajebao. To je rezultovalo problemima za decka, ne za meni. 

Sada nek taj neko uziva u svemu. buahahaha.

Pocela je skola. 

Mrzim logiku. 

Volim blejanje na dvoristu izmedju casova. 

Volim fejsbuk. Volim Matrushku banju.

Obozvam vinograda.

Pomalo sam zbunjena

Previse sam zbunjena. 

Imam kucice. Mnogo malih kucica. Divni su. Volim i njih... 

Nema me


Powered by blog.rs